A ja mrtav ležim (sa Nenadom Ignjatovićem)

 

Nikola

Oni hvale moje pesme,

A ja do reči ne mogu da dođem,

Kite moje stihove, umilno izgovaraju strofe,

A ja mrtav ležim

 

Nenad

Proročke mudrosti u cipelama je nosio

Sadašnjost ocrtana u krekama i zečevima njegovih pesama

Omladina na podkastima se nadmeće

Koliko rečenica mi napamet znade,

Posle diskusije pođu na vrući after

A ja mrtav ležim

 

Nikola

I još  šala za šalom ide

I spominju moje ime

Šta sam sve i kako

A ja dobaciti do njih ne mogu

Jer ja mrtav ležim

 

Nenad

Blizu sam analitičara Metar od zemlje

Ispod stopala užarene kritične mase

Hvalospeve u kafani prosipaju

Kunu se u moje ispevane grozorije,

Potvrđuje studentarija skrivene mi misli na ispitima, profesori klimaju glavom,

Sve gole neistine!

A ja ćutim, mrtav lezim

 

Nikola

Snaše pričaju kako bi mi dale,

Kako sam šarmantan i kako sam tajanstven bio,

 i ladan kao špricer, uistinu

Eh moje snaše, opet nisam jebo

A mrtav sam lego

 

Nenad

Jedan mladi pesnik, jedan mladi pesnik, jedan mladi pesnik,

Govornik - poetika na nogama.

Pandan sam njegov dostojni,

Ljube ga gospođe i tapkaju, porede sa mnom

Bezimeni pesnik ih sve poseduje ko sto ja nikad nisam, niti mogu,

Jer mrtav sam ležim

 

Nikola

Štampaju se sabrana dela,

trljaju ruke izdavači

A ja para video nisam

I sad kad pare su mi najbliže

A ja mrtav ležim

 

Nenad

Kuju se mitinzi sa citatima,

Sprema se revolucija,

Na čelu sa mojim poznanicima,

I dalje su živi, tako smireni baksuzi Metuzalemi

A ja ne živim, ja mrtav ležim

 

Nikola

Pričaju kako neshvaćen sam bio

I da nisu hteli pesme da mi objave

I taman shvaćen...

A ja mrtav ležim

 

Nenad

Na RTSu glumci iz kruga dvojke

Recituju pesme za honorare,

Izvlače kojekakvu melodičnost

Katkad zazvuče bolji od mene,

A ja mrtav ležim

 

Zajedno

Oni su platani novosadske poezije

Reče neki stend aper

A mi mrtvi ležimo

Samo ti lepo ručkaj, Oravec

 

                                                            Vedranu Ferizoviću

 

Svi ćemo jebeno umreti, kažeš,

i ništa neće ostati od nas

sva ova radost i ovaj smeh

sve naše pijane noći

gde vlažnim smo očima

jedni drugima zaklinjali se

na večno prijateljstvo,

sve to će nestati, iščeznuti

Naše gladne kontradikcije koje nas muče

razrešiće smrt, moj druže

Večito gladni osuđeni smo da lutamo

dok jednom ne dođe kraj

 

Plaši me smrt kao i tebe,

plaši me crna hronika,

još jedan dan prođe kad shvatim da

opet sam se izvukao

Smrt me svuda prati:

gleda moju krvnu sliku, osluškuje moj pritisak

moju jetru, slezinu, pluća, srce

čeka da se stroj poremeti

Smrt je moja ljubavnica

koja dugo čeka na poljubac

kako bi potvrdila da napokon sam njen

Smrt me želi vrelija od dinamita

u mojoj rođendanskoj torti

 

I šta da radimo druže,

mi veliki akumulatori smrti,

mi baterije njenog tv upravljača

dok šalta po kanalima života

ta otvorena rana, to gnojno poreklo

koje nas stalno boli

 

Nasečem slanine i luka,

belog leba, sipam tanjir masne supe, sarme,

dodam komad gibanice, malo čvaraka i ajvara…

I Smrt se gosti u mome užitku,

mazeći me po glavi:

„Samo ti lepo ručkaj Oravec,

samo ti lepo ručkaj!“

Gastro apokalipsa Irealka Novca

 

Voleo bih da imam titanijumske zube,

vrhunske čeljusti,

najjaču kiselinu u želucu

da grizem i grizem

i žvaćem i žvaćem,

da u mojim ustima nema materijala

koji bi mi mogao odoleti

 

Isisavao bih planete kao srž goveđe kosti,

ostajao večito gladan,

a moja bi glad bila zjapeći ponor,

drevni monstrum koji stalno

traži još žrtava za svoj stomak

 

Materije baršunaste, tvrde i otporne

klizile bi niz jezik i ždrelo,

zvezdanom prašinom bih posipao

nebeska tela i slasno žvakao

te galaktičke krofne

 

Na meniju bi se našla flora i fauna,

svi ti baobabi, palme, alge, stogodišnji hrastovi,

zebre, nosorozi, slonovi i žirafe,

a preda mnom bi padale i čelične cevi,

železničke šine i staklene zgrade

i to bez imalo gorušice i dispepsije

 

O kakvo bih čedo apokalipse bio,

ni svi Avendžeri zajedno sa Ligom pravde

ne bi me zaustavili,

sve bi ih pojeo

I moćni zlikovac Tanos bi unezvereno vrištao

dok pred njim glođem

njegove mišićave bilderske ruke

poslužene u demiglas sosu

 

Oh, da li bi takav

zli demijurg rešen da

gastronomski uživa u propasti sveta

u nekom novom tkanju

iz svih tih svemirskih kalorija

bio kadar da novom megapoezijom

stvori neki novi i bolji univerzum

koji bi bio umilno igralište života,

satkan od snova i šećerne vune,

o da li bi?

o da li bi?

o zaista da li bi?

Na putu od žute cigle

 

Hodali smo putem od žute cigle.

Ti si bila Doroti, veselo si lupkala

crvenim cipelicama.

Rekao sam kako idemo u Oz,

kako njoj treba mozak,

njemu srce,

a meni hrabrost.

Tako sam se dobro sakrio od toga

da gospodin Limeni sam zapravo ja,

jedna šuplja kanta bez srca,

jedna prazna zarđala ljuštura.

Moje škripave korake kling-klang, klang-kling

niko nije čuo, osim tebe.

A, ti si i dalje lupkala crvenim cipelicama,

pravila se da je sve u redu,

i bila tužna, što ćeš se uskoro

vratiti u Kanzas.

Kao Odisej pred nimfom Kalipso

 

Svaki put kad priđem nekoj devojci
setim se kako je bilo Odiseju:
nasukan na obali,
izmučen i slomljen, kože opaljene
od sunca i morske soli
stoji potpuno nag pred nimfom Kalipso
 
Moli je da ga nahrani i napoji
jer brodolomnik ništa drugo ni ne traži
ali Kalipso gledajući njegovu nagotu
ne može u to da poveruje
 
Ona dobro zna pravu
glad i žeđ jednog muškarca
koji bi se radije sladio
njenom jedrom lepotom, medenom puti
nego hlebom, vinom i šakom maslina
 
I dok stojim poput Odiseja
pred tobom kao pred nimfom Kalipso
u ovome klubu petkom uveče,
ubeđujem te da samo želim
običnu ljudsku reč, nasušnu potrebu razgovora,
ali ti mi ne veruješ,
tvoje oči sumnjičavo me ciljaju,
braniš se zagonetnim osmehom
 
A onda vidim tvoje
rumene usne, gola
baršunasta ramena,
grudi u kojima bih se rado izgubio
i kao da ni ja više ne verujem
samome sebi da je
nasušna potreba razgovora
jedina koja mi je potrebna

Sanjaju li androidi paštetu u crevu?

                                                                                         Nenadu Ignjatoviću...

 

Neka bude žurka neprestana,
neka bude šta biti ne može!
Služiće nas vrsno programirani
androidi, spremni da ugode
svakom našem hiru, svakoj perverziji
od Marsa do Alfa Kentaure
i po sitnim kafanama galaksije
dok ispijamo cyber vinjake
i gutamo nove sintetičke droge.
 
E moje brate, androidi me prate,
a zora je već svanula,
a ja nigde stig’o nisam, e moj brate,
jadam se Ignjatoviću,
koji mi se i med javom i med snom
ukazuje hologramski pomoću
uređaja za prevođenje snova
Ignjatović, taj bradati klinac
koji na času srpskog šokira
učiteljicu i čitav razred svojom razvratnom pesmom
nagovara me da popijem tečni deterdžent koji liči na sok
a na našoj vikendici na Arakisu
gnjavio je bodljikavo prase-mačku
zaštićeno stvorenje koje smo prokrijumčarili
iz nacionalnog parka sa Venere
 
Lepi ženski androidi prolaze kroz grad,
gledamo za njima,
njihovi osmesi bude setu
i sve naše stihove pretvaramo
u digitalni marketing i copywriting, e moj brate!
 
Divimo se tim čudima
neuništivim, neosetljivim na Veltšmerc
kako hodaju na golubijim nogama sudbine
A jedan od njih žalio nam se u kafani
pokušavajući da plače,
puštajući mašinsko ulje umesto suza
kako bi želeo da istinski pati i
provodi pijane noći poput nas,
da ustane mamuran i mrzi svoj posao
dok za doručkom ispija kafu i
jede paštetu u crevu.

 

Šta mi vredi što sam pametan kad sam glup?

Više ne znam kome se obraćam

i da li do nekoga dopirem

ali znam da ako ništa drugo

moje meso je savršena delikatesa

koja masnim dronjcima

drži moje reči

 

A zašto si ovo, zašto nisi ono?

Zašto nisi bolji odabir za

paštetu kapitalizma,

zašto si tako pametan a

nadasve tako glup?

 

U mašini se zbiti,

kulirati dok radno vreme protiče;

da li daju neku platu

za jednog dobrog čuvara sira u letnjem periodu

ili možda za farbara limunova u žuto

ili za posmatrača dalekovoda u pustinji

i za slična zanimanja meni tako bliska

čije se dnevnice ne obračunavaju po tarifama zavoda za zapošljavanje

 

I čitav život učio sam biti glup

a tako pametan,

i bio tako pametan

 a tako glup!

Začini humanizma

sjajno su se primili na mene,

sočnog sholastičkog bifteka

 

A nisam znao

a ne znam ni sad

kako raditi

kako za-raditi

a možda će za dve, najviše tri godine

biti bolje...

a možda će za četiri, najviše pet godina

biti malo bolje...

 

Nije jasno moje postojanje.

A šta ako ja ne postojim,

šta ako ste me vi izmislili?

Da li sam ja jedan suvišan deo,

što se otkačen od mašine vrti

po kući i dvorištu, po uličnim pločnicima, po šumi

dok se na njega lepe šareni konci i vunice,

čađi, prljavština, polen i zemlja,

pet ambalaža, konzerve, odbačeni papir...

tog nepodnošljivog postojanja,

tog nepodnošljivog toka

tog rasipanja koje gazda firme

ne može da zgrabi

Volela sam jednog pesnika

 

Volela sam, ah volela sam jednog pesnika!

Kažu, kad si sa pesnikom da nikada

nećeš umreti, da ćeš u njegovim pesmama

ostati večita uspomena

 

Provozaj me, o pesniče, na svom biciklu,

malo levo, malo desno, na biciklu,

po selu, da svi vide

da sam tvoja ženka, o pesniče!

Volela sam, ah volela sam jednog pesnika...

 

Lovio je reči u savani jezika, tako bled i gord

a ja sam se kraj njega šćućurila

Govorio je da nikad neću napisati dobru pesmu

da će me on naučiti kako se pišu pesme

 

„Spevaću ti labudove pesme,

u alhemijskom vrenju svog života

Ti si moja Saloma,

što se ljubi poput vrapčića, koja priča

maslinastim glasom...“

 

Oh, moja simbiozo Rilkea i Ničea,

čekala sam na tvoju pesmu o meni, čekala,

molila se...

Nažuljala kolena.

 

Moja nana mi je govorila da nikad neću

biti njegova ljuba.

Jer ja ne znam ko je Miljković, Bodler, Kafka

i ostala gamad.

 

Al tako je lep, nano,

lepi pesnik, oj nano, lepi pesnik, oj nanice!

 

Kada bi mi pesmu napisao, oj nano nanice!

A mrvio je moje usne,

sladio se mojim butkicama,

tražio me prstima u tami...

 

Lepi pesnik oj nano,

lepi pesnik oj nanice!

Kada bi mi pesmu napisao,

oj, nano nanice!

 

A govorio je da nikad neću

napisati dobru pesmu

al istina je često terorizam jezika

tih malih stihića

koji tako smaraju o izgubljenoj ljubavi

koje nigde nije bilo

 

A govorio je da nikad neću

napisati dobru pesmu...

Mali kuvari što suzama svojim sole jela

 

Oh, perfect masters

They thive on disasters

They all look so harmless

Till they find there way up there 

Brian Eno

 

Kako je lepo doći u restoran

gde mali kuvari nežnim rukicama

pipaju tvoj biftek ocenjujući

da li je medium rare ili rare,

poslužen u sosu od zelenog bibera

 

Mali kuvari suzama sole jela,

oni pipkaju biftek

da li je dovoljno mekan

a njihove suze daju mu sjajnu aromu

 

Kako sočno pucaju u ustima

bobice zelenog bibera

dok kuvarima curi krv

iz rana od noža i opekotina drugog stepena

 

Najlepši ukusi razlivaju se nepcem

dok mali kuvari plaču

na odru roštilja, nad radnom

površinom stola gde žrtvuju

svoja mala tela gostima,

gostima gladnih kuvara

 

Gazda ima psa Reksa

kojeg hrane ostacima i

mali kuvari koji suzama svojim sole jela

i začinjavaju ih odsečenim noktima, prstićima,

svojom krvlju, jako ga se plaše

 

I Reks je gladan, Reks je stalno gladan,

traži ostatke mesa i gazda preti da

će Reksa da nahrani malim kuvarima

što suzama svojim sole jela

 

Mali kuvari plaše se Reksa i gazde

a ne znaju jadni da je svaki

pravi Reks obezglavljen

zajedno sa svojim gazdom,

da su obojica pipkani rukicama

malih kuvara što suzama svojim

sole jela, da su posluženi

ispečeni medium rare u

sosu od zelenog bibera

 

O, lijte toksične suze Roberta Smita!

 

Moja poezija katkad mi deluje
kao magijska aktivnost kojom
mislim da utičem na povoljan splet okolnosti
Uspavljivanje čoveka-pauka koji vreba
sa tavanice i odlaganje mog
povijanja u njegovu mrežu-kolevku
u kojoj ću se otrovan spokojno ljuljati
dok mi bude ispijao sokove
 
Ušuškan u krevetu pod mesečinom,
sa životinjskom maskom na licu
spavajući u crnom klupku zmija
a mesec je sve bliži, sve bliži!
 
Biti ostavljen u čudnim, izobličenim prostorima
u kojima tebe voljena nema (avaj!),
nad besnim talasima okeana,
melanholično stajati i nemati snage
da se u njega baciš
 
Mogu predvideti vrlo malo,
jer kao rana na telu-tekstu
ostaje jedan nepoznati, nemi
ostatak iz kojega
nove utvare izlaze, spremne
da te plaše i piju ti krv
 
Obična čaura sam leptira
a Čuang-Ce veliki je mutant čovek-leptir
Ostajem zarobljen i zbunjen u nečijem tuđem snu
kao agent Dejl Kuper u Crnoj loži
i dok u bašti na božure kosovske
liju mi kisele kiše
ja slutim da to su
toksične suze Roberta Smita