Sanjaju li androidi paštetu u crevu?

                                                                                         Nenadu Ignjatoviću...

 

Neka bude žurka neprestana,
neka bude šta biti ne može!
Služiće nas vrsno programirani
androidi, spremni da ugode
svakom našem hiru, svakoj perverziji
od Marsa do Alfa Kentaure
i po sitnim kafanama galaksije
dok ispijamo cyber vinjake
i gutamo nove sintetičke droge.
 
E moje brate, androidi me prate,
a zora je već svanula,
a ja nigde stig’o nisam, e moj brate,
jadam se Ignjatoviću,
koji mi se i med javom i med snom
ukazuje hologramski pomoću
uređaja za prevođenje snova
Ignjatović, taj bradati klinac
koji na času srpskog šokira
učiteljicu i čitav razred svojom razvratnom pesmom
nagovara me da popijem tečni deterdžent koji liči na sok
a na našoj vikendici na Arakisu
gnjavio je bodljikavo prase-mačku
zaštićeno stvorenje koje smo prokrijumčarili
iz nacionalnog parka sa Venere
 
Lepi ženski androidi prolaze kroz grad,
gledamo za njima,
njihovi osmesi bude setu
i sve naše stihove pretvaramo
u digitalni marketing i copywriting, e moj brate!
 
Divimo se tim čudima
neuništivim, neosetljivim na Veltšmerc
kako hodaju na golubijim nogama sudbine
A jedan od njih žalio nam se u kafani
pokušavajući da plače,
puštajući mašinsko ulje umesto suza
kako bi želeo da istinski pati i
provodi pijane noći poput nas,
da ustane mamuran i mrzi svoj posao
dok za doručkom ispija kafu i
jede paštetu u crevu.