Samo ti lepo ručkaj, Oravec

 

                                                            Vedranu Ferizoviću

 

Svi ćemo jebeno umreti, kažeš,

i ništa neće ostati od nas

sva ova radost i ovaj smeh

sve naše pijane noći

gde vlažnim smo očima

jedni drugima zaklinjali se

na večno prijateljstvo,

sve to će nestati, iščeznuti

Naše gladne kontradikcije koje nas muče

razrešiće smrt, moj druže

Večito gladni osuđeni smo da lutamo

dok jednom ne dođe kraj

 

Plaši me smrt kao i tebe,

plaši me crna hronika,

još jedan dan prođe kad shvatim da

opet sam se izvukao

Smrt me svuda prati:

gleda moju krvnu sliku, osluškuje moj pritisak

moju jetru, slezinu, pluća, srce

čeka da se stroj poremeti

Smrt je moja ljubavnica

koja dugo čeka na poljubac

kako bi potvrdila da napokon sam njen

Smrt me želi vrelija od dinamita

u mojoj rođendanskoj torti

 

I šta da radimo druže,

mi veliki akumulatori smrti,

mi baterije njenog tv upravljača

dok šalta po kanalima života

ta otvorena rana, to gnojno poreklo

koje nas stalno boli

 

Nasečem slanine i luka,

belog leba, sipam tanjir masne supe, sarme,

dodam komad gibanice, malo čvaraka i ajvara…

I Smrt se gosti u mome užitku,

mazeći me po glavi:

„Samo ti lepo ručkaj Oravec,

samo ti lepo ručkaj!“