Volela sam jednog pesnika

 

Volela sam, ah volela sam jednog pesnika!

Kažu, kad si sa pesnikom da nikada

nećeš umreti, da ćeš u njegovim pesmama

ostati večita uspomena

 

Provozaj me, o pesniče, na svom biciklu,

malo levo, malo desno, na biciklu,

po selu, da svi vide

da sam tvoja ženka, o pesniče!

Volela sam, ah volela sam jednog pesnika...

 

Lovio je reči u savani jezika, tako bled i gord

a ja sam se kraj njega šćućurila

Govorio je da nikad neću napisati dobru pesmu

da će me on naučiti kako se pišu pesme

 

„Spevaću ti labudove pesme,

u alhemijskom vrenju svog života

Ti si moja Saloma,

što se ljubi poput vrapčića, koja priča

maslinastim glasom...“

 

Oh, moja simbiozo Rilkea i Ničea,

čekala sam na tvoju pesmu o meni, čekala,

molila se...

Nažuljala kolena.

 

Moja nana mi je govorila da nikad neću

biti njegova ljuba.

Jer ja ne znam ko je Miljković, Bodler, Kafka

i ostala gamad.

 

Al tako je lep, nano,

lepi pesnik, oj nano, lepi pesnik, oj nanice!

 

Kada bi mi pesmu napisao, oj nano nanice!

A mrvio je moje usne,

sladio se mojim butkicama,

tražio me prstima u tami...

 

Lepi pesnik oj nano,

lepi pesnik oj nanice!

Kada bi mi pesmu napisao,

oj, nano nanice!

 

A govorio je da nikad neću

napisati dobru pesmu

al istina je često terorizam jezika

tih malih stihića

koji tako smaraju o izgubljenoj ljubavi

koje nigde nije bilo

 

A govorio je da nikad neću

napisati dobru pesmu...