Gastro apokalipsa Irealka Novca

 

Voleo bih da imam titanijumske zube,

vrhunske čeljusti,

najjaču kiselinu u želucu

da grizem i grizem

i žvaćem i žvaćem,

da u mojim ustima nema materijala

koji bi mi mogao odoleti

 

Isisavao bih planete kao srž goveđe kosti,

ostajao večito gladan,

a moja bi glad bila zjapeći ponor,

drevni monstrum koji stalno

traži još žrtava za svoj stomak

 

Materije baršunaste, tvrde i otporne

klizile bi niz jezik i ždrelo,

zvezdanom prašinom bih posipao

nebeska tela i slasno žvakao

te galaktičke krofne

 

Na meniju bi se našla flora i fauna,

svi ti baobabi, palme, alge, stogodišnji hrastovi,

zebre, nosorozi, slonovi i žirafe,

a preda mnom bi padale i čelične cevi,

železničke šine i staklene zgrade

i to bez imalo gorušice i dispepsije

 

O kakvo bih čedo apokalipse bio,

ni svi Avendžeri zajedno sa Ligom pravde

ne bi me zaustavili,

sve bi ih pojeo

I moćni zlikovac Tanos bi unezvereno vrištao

dok pred njim glođem

njegove mišićave bilderske ruke

poslužene u demiglas sosu

 

Oh, da li bi takav

zli demijurg rešen da

gastronomski uživa u propasti sveta

u nekom novom tkanju

iz svih tih svemirskih kalorija

bio kadar da novom megapoezijom

stvori neki novi i bolji univerzum

koji bi bio umilno igralište života,

satkan od snova i šećerne vune,

o da li bi?

o da li bi?

o zaista da li bi?