Šta mi vredi što sam pametan kad sam glup?

Više ne znam kome se obraćam

i da li do nekoga dopirem

ali znam da ako ništa drugo

moje meso je savršena delikatesa

koja masnim dronjcima

drži moje reči

 

A zašto si ovo, zašto nisi ono?

Zašto nisi bolji odabir za

paštetu kapitalizma,

zašto si tako pametan a

nadasve tako glup?

 

U mašini se zbiti,

kulirati dok radno vreme protiče;

da li daju neku platu

za jednog dobrog čuvara sira u letnjem periodu

ili možda za farbara limunova u žuto

ili za posmatrača dalekovoda u pustinji

i za slična zanimanja meni tako bliska

čije se dnevnice ne obračunavaju po tarifama zavoda za zapošljavanje

 

I čitav život učio sam biti glup

a tako pametan,

i bio tako pametan

 a tako glup!

Začini humanizma

sjajno su se primili na mene,

sočnog sholastičkog bifteka

 

A nisam znao

a ne znam ni sad

kako raditi

kako za-raditi

a možda će za dve, najviše tri godine

biti bolje...

a možda će za četiri, najviše pet godina

biti malo bolje...

 

Nije jasno moje postojanje.

A šta ako ja ne postojim,

šta ako ste me vi izmislili?

Da li sam ja jedan suvišan deo,

što se otkačen od mašine vrti

po kući i dvorištu, po uličnim pločnicima, po šumi

dok se na njega lepe šareni konci i vunice,

čađi, prljavština, polen i zemlja,

pet ambalaža, konzerve, odbačeni papir...

tog nepodnošljivog postojanja,

tog nepodnošljivog toka

tog rasipanja koje gazda firme

ne može da zgrabi