Gastro apokalipsa Irealka Novca

 

Voleo bih da imam titanijumske zube,

vrhunske čeljusti,

najjaču kiselinu u želucu

da grizem i grizem

i žvaćem i žvaćem,

da u mojim ustima nema materijala

koji bi mi mogao odoleti

 

Isisavao bih planete kao srž goveđe kosti,

ostajao večito gladan,

a moja bi glad bila zjapeći ponor,

drevni monstrum koji stalno

traži još žrtava za svoj stomak

 

Materije baršunaste, tvrde i otporne

klizile bi niz jezik i ždrelo,

zvezdanom prašinom bih posipao

nebeska tela i slasno žvakao

te galaktičke krofne

 

Na meniju bi se našla flora i fauna,

svi ti baobabi, palme, alge, stogodišnji hrastovi,

zebre, nosorozi, slonovi i žirafe,

a preda mnom bi padale i čelične cevi,

železničke šine i staklene zgrade

i to bez imalo gorušice i dispepsije

 

O kakvo bih čedo apokalipse bio,

ni svi Avendžeri zajedno sa Ligom pravde

ne bi me zaustavili,

sve bi ih pojeo

I moćni zlikovac Tanos bi unezvereno vrištao

dok pred njim glođem

njegove mišićave bilderske ruke

poslužene u demiglas sosu

 

Oh, da li bi takav

zli demijurg rešen da

gastronomski uživa u propasti sveta

u nekom novom tkanju

iz svih tih svemirskih kalorija

bio kadar da novom megapoezijom

stvori neki novi i bolji univerzum

koji bi bio umilno igralište života,

satkan od snova i šećerne vune,

o da li bi?

o da li bi?

o zaista da li bi?

Na putu od žute cigle

 

Hodali smo putem od žute cigle.

Ti si bila Doroti, veselo si lupkala

crvenim cipelicama.

Rekao sam kako idemo u Oz,

kako njoj treba mozak,

njemu srce,

a meni hrabrost.

Tako sam se dobro sakrio od toga

da gospodin Limeni sam zapravo ja,

jedna šuplja kanta bez srca,

jedna prazna zarđala ljuštura.

Moje škripave korake kling-klang, klang-kling

niko nije čuo, osim tebe.

A, ti si i dalje lupkala crvenim cipelicama,

pravila se da je sve u redu,

i bila tužna, što ćeš se uskoro

vratiti u Kanzas.

Kao Odisej pred nimfom Kalipso

 

Svaki put kad priđem nekoj devojci
setim se kako je bilo Odiseju:
nasukan na obali,
izmučen i slomljen, kože opaljene
od sunca i morske soli
stoji potpuno nag pred nimfom Kalipso
 
Moli je da ga nahrani i napoji
jer brodolomnik ništa drugo ni ne traži
ali Kalipso gledajući njegovu nagotu
ne može u to da poveruje
 
Ona dobro zna pravu
glad i žeđ jednog muškarca
koji bi se radije sladio
njenom jedrom lepotom, medenom puti
nego hlebom, vinom i šakom maslina
 
I dok stojim poput Odiseja
pred tobom kao pred nimfom Kalipso
u ovome klubu petkom uveče,
ubeđujem te da samo želim
običnu ljudsku reč, nasušnu potrebu razgovora,
ali ti mi ne veruješ,
tvoje oči sumnjičavo me ciljaju,
braniš se zagonetnim osmehom
 
A onda vidim tvoje
rumene usne, gola
baršunasta ramena,
grudi u kojima bih se rado izgubio
i kao da ni ja više ne verujem
samome sebi da je
nasušna potreba razgovora
jedina koja mi je potrebna

Sanjaju li androidi paštetu u crevu?

                                                                                         Nenadu Ignjatoviću...

 

Neka bude žurka neprestana,
neka bude šta biti ne može!
Služiće nas vrsno programirani
androidi, spremni da ugode
svakom našem hiru, svakoj perverziji
od Marsa do Alfa Kentaure
i po sitnim kafanama galaksije
dok ispijamo cyber vinjake
i gutamo nove sintetičke droge.
 
E moje brate, androidi me prate,
a zora je već svanula,
a ja nigde stig’o nisam, e moj brate,
jadam se Ignjatoviću,
koji mi se i med javom i med snom
ukazuje hologramski pomoću
uređaja za prevođenje snova
Ignjatović, taj bradati klinac
koji na času srpskog šokira
učiteljicu i čitav razred svojom razvratnom pesmom
nagovara me da popijem tečni deterdžent koji liči na sok
a na našoj vikendici na Arakisu
gnjavio je bodljikavo prase-mačku
zaštićeno stvorenje koje smo prokrijumčarili
iz nacionalnog parka sa Venere
 
Lepi ženski androidi prolaze kroz grad,
gledamo za njima,
njihovi osmesi bude setu
i sve naše stihove pretvaramo
u digitalni marketing i copywriting, e moj brate!
 
Divimo se tim čudima
neuništivim, neosetljivim na Veltšmerc
kako hodaju na golubijim nogama sudbine
A jedan od njih žalio nam se u kafani
pokušavajući da plače,
puštajući mašinsko ulje umesto suza
kako bi želeo da istinski pati i
provodi pijane noći poput nas,
da ustane mamuran i mrzi svoj posao
dok za doručkom ispija kafu i
jede paštetu u crevu.

 

Šta mi vredi što sam pametan kad sam glup?

Više ne znam kome se obraćam

i da li do nekoga dopirem

ali znam da ako ništa drugo

moje meso je savršena delikatesa

koja masnim dronjcima

drži moje reči

 

A zašto si ovo, zašto nisi ono?

Zašto nisi bolji odabir za

paštetu kapitalizma,

zašto si tako pametan a

nadasve tako glup?

 

U mašini se zbiti,

kulirati dok radno vreme protiče;

da li daju neku platu

za jednog dobrog čuvara sira u letnjem periodu

ili možda za farbara limunova u žuto

ili za posmatrača dalekovoda u pustinji

i za slična zanimanja meni tako bliska

čije se dnevnice ne obračunavaju po tarifama zavoda za zapošljavanje

 

I čitav život učio sam biti glup

a tako pametan,

i bio tako pametan

 a tako glup!

Začini humanizma

sjajno su se primili na mene,

sočnog sholastičkog bifteka

 

A nisam znao

a ne znam ni sad

kako raditi

kako za-raditi

a možda će za dve, najviše tri godine

biti bolje...

a možda će za četiri, najviše pet godina

biti malo bolje...

 

Nije jasno moje postojanje.

A šta ako ja ne postojim,

šta ako ste me vi izmislili?

Da li sam ja jedan suvišan deo,

što se otkačen od mašine vrti

po kući i dvorištu, po uličnim pločnicima, po šumi

dok se na njega lepe šareni konci i vunice,

čađi, prljavština, polen i zemlja,

pet ambalaža, konzerve, odbačeni papir...

tog nepodnošljivog postojanja,

tog nepodnošljivog toka

tog rasipanja koje gazda firme

ne može da zgrabi

Volela sam jednog pesnika

 

Volela sam, ah volela sam jednog pesnika!

Kažu, kad si sa pesnikom da nikada

nećeš umreti, da ćeš u njegovim pesmama

ostati večita uspomena

 

Provozaj me, o pesniče, na svom biciklu,

malo levo, malo desno, na biciklu,

po selu, da svi vide

da sam tvoja ženka, o pesniče!

Volela sam, ah volela sam jednog pesnika...

 

Lovio je reči u savani jezika, tako bled i gord

a ja sam se kraj njega šćućurila

Govorio je da nikad neću napisati dobru pesmu

da će me on naučiti kako se pišu pesme

 

„Spevaću ti labudove pesme,

u alhemijskom vrenju svog života

Ti si moja Saloma,

što se ljubi poput vrapčića, koja priča

maslinastim glasom...“

 

Oh, moja simbiozo Rilkea i Ničea,

čekala sam na tvoju pesmu o meni, čekala,

molila se...

Nažuljala kolena.

 

Moja nana mi je govorila da nikad neću

biti njegova ljuba.

Jer ja ne znam ko je Miljković, Bodler, Kafka

i ostala gamad.

 

Al tako je lep, nano,

lepi pesnik, oj nano, lepi pesnik, oj nanice!

 

Kada bi mi pesmu napisao, oj nano nanice!

A mrvio je moje usne,

sladio se mojim butkicama,

tražio me prstima u tami...

 

Lepi pesnik oj nano,

lepi pesnik oj nanice!

Kada bi mi pesmu napisao,

oj, nano nanice!

 

A govorio je da nikad neću

napisati dobru pesmu

al istina je često terorizam jezika

tih malih stihića

koji tako smaraju o izgubljenoj ljubavi

koje nigde nije bilo

 

A govorio je da nikad neću

napisati dobru pesmu...

Mali kuvari što suzama svojim sole jela

 

Oh, perfect masters

They thive on disasters

They all look so harmless

Till they find there way up there 

Brian Eno

 

Kako je lepo doći u restoran

gde mali kuvari nežnim rukicama

pipaju tvoj biftek ocenjujući

da li je medium rare ili rare,

poslužen u sosu od zelenog bibera

 

Mali kuvari suzama sole jela,

oni pipkaju biftek

da li je dovoljno mekan

a njihove suze daju mu sjajnu aromu

 

Kako sočno pucaju u ustima

bobice zelenog bibera

dok kuvarima curi krv

iz rana od noža i opekotina drugog stepena

 

Najlepši ukusi razlivaju se nepcem

dok mali kuvari plaču

na odru roštilja, nad radnom

površinom stola gde žrtvuju

svoja mala tela gostima,

gostima gladnih kuvara

 

Gazda ima psa Reksa

kojeg hrane ostacima i

mali kuvari koji suzama svojim sole jela

i začinjavaju ih odsečenim noktima, prstićima,

svojom krvlju, jako ga se plaše

 

I Reks je gladan, Reks je stalno gladan,

traži ostatke mesa i gazda preti da

će Reksa da nahrani malim kuvarima

što suzama svojim sole jela

 

Mali kuvari plaše se Reksa i gazde

a ne znaju jadni da je svaki

pravi Reks obezglavljen

zajedno sa svojim gazdom,

da su obojica pipkani rukicama

malih kuvara što suzama svojim

sole jela, da su posluženi

ispečeni medium rare u

sosu od zelenog bibera

 

O, lijte toksične suze Roberta Smita!

 

Moja poezija katkad mi deluje
kao magijska aktivnost kojom
mislim da utičem na povoljan splet okolnosti
Uspavljivanje čoveka-pauka koji vreba
sa tavanice i odlaganje mog
povijanja u njegovu mrežu-kolevku
u kojoj ću se otrovan spokojno ljuljati
dok mi bude ispijao sokove
 
Ušuškan u krevetu pod mesečinom,
sa životinjskom maskom na licu
spavajući u crnom klupku zmija
a mesec je sve bliži, sve bliži!
 
Biti ostavljen u čudnim, izobličenim prostorima
u kojima tebe voljena nema (avaj!),
nad besnim talasima okeana,
melanholično stajati i nemati snage
da se u njega baciš
 
Mogu predvideti vrlo malo,
jer kao rana na telu-tekstu
ostaje jedan nepoznati, nemi
ostatak iz kojega
nove utvare izlaze, spremne
da te plaše i piju ti krv
 
Obična čaura sam leptira
a Čuang-Ce veliki je mutant čovek-leptir
Ostajem zarobljen i zbunjen u nečijem tuđem snu
kao agent Dejl Kuper u Crnoj loži
i dok u bašti na božure kosovske
liju mi kisele kiše
ja slutim da to su
toksične suze Roberta Smita

Mikroistorije posle noćnih izlazaka

  Ustaje još sanjiv, sa troseda. Ne može potpuno da se seti prethodne večeri, mnogo toga mu prolazi kroz glavu. Odlazak u grad, šetanje ulicama, besciljno lutanje…

Tamo ga je čekalo par prijatelja, piće i potpuno prepuštanje gradskoj šumi, sa svim zverima i zverčicama u njoj. “Some of them want to use you, some of them want to get used by you…” brujala mu je još muzika iz lokalnog kafića. Zverinjak. On ne osuđuje to, shvata to kao deo igre. Pitanje je da li smo dobri igrači, umemo li igrati u ritmu muzike koju svira sudbina? I zbog toga ga ne brine mnogo hladnoća, koju vidi u jeftinom osmehu učtivosti ili nekakvom svođenju na prisnost, sva ta svojatanja, tapšanja po ramenu, grljenja, zavodljivi pogledi i flertovi, što ljudi čine samo da bi nekoga koristili, ili da bi bili iskorišćeni. On još uči kako da igra. Ta pesma koju je čuo odjednom je dobila drugačiju notu, a sinoć su mnogi igrali i pevali uz nju, puštali je da prolazi pored njih, a da se nisu ni malo potresli onim što ona govori. Treba li zbog toga biti potrešen? Nikako. Bledi, sve to izbledi. Jer, treba se kretati bez početka i kraja, u masi, neprestano se ponavljati i razobličavati. Nije ni važno. Skuvao je kafu. Na stolu je, puši se, krug od pene na njenoj površini kruži, i raspada se. Srkne dva, tri gutljaja. Uzima knjigu sa stola:

Izuva bolne noge iz štikala. Odlazi u toalet, skida šminku i umiva se. Svlači sa sebe crnu haljinu. U studentskom domu nikoga nema, tako joj se barem čini. Mnogi spavaju, a neki verovatno i dalje provode noć...

            Smatra da je veče dobro prošlo. Plesala je, popila par pića, par momaka ju je posmatralo. Jednom od njih dala je broj telefona. Njoj bi bilo drago kada bi je pozvao, da popiju kafu, da razmene par reči. Ništa više. Verovatno će je i zvati. Zna da momci žele seks. Želi i ona, ali plaši se da ne bude povređena. Svesna je da je taj strah svuda prati. Ona toliko želi sva ta tela koja pulsiraju, naelektrisana i vrela, ali emocije su dvosekli mač, to je u isto vreme plaši. Nemamo dovoljno hrabrosti, svaki korak je nesiguran. Alkohol, ili možda neki opijati, daju nam snagu da budemo hrabriji, misli. Tako slabi, u prepunoj diskoteci, svako pod svojim staklenim zvonom. Ne može da pobegne od vlastite slabosti, svesna je toga. U praznini buke, raspuštenih strasti, u znoju, izgovorene reči koje se ne čuju od muzike. „Are we human or are we dancer... And I'm on my knees looking for the answer, are we human, or are we dancer?” Još joj pesma prolazi kroz glavu. Nismo dobri igrači, jer patimo, čuvamo se igre, nezgrapni smo. Ona nije igračica na žici koja je uzdignuta nad ponorom. Previše se plaši, i suviše gleda u njegove dubine. Gladna je, uzima đevrek koji nije pojela za doručak. Iz šale, vrti ga oko prsta. Leže u krevet i pokušava da zaspi. Iz sobe pored njene čuje glasne uzdahe i škripu kreveta. Neko je očito zaposlen. Jastuk nabija preko glave, ali i dalje sve čuje. Poželi odjednom da bar neko leži pored nje, da je dodiruje i ljubi. Uzdahne, na momenat joj se čini da će zaplakati. Ne želi više da spava, niti može. Uzima knjigu sa police, počinje da čita:

Vukao se prema autobuskoj stanici posle duge noći. Kao begunac, ostavlja za sobom ljude sa kojima se družio, svoje drugove u piću. Pun je gađenja, prema sebi i drugima, alkoholna vrenja izmešala su se sa duvanskim dimom, i sa događajima koji ga tište...

            Kako je to mogao da mu učini? Čitavu noć je pričao sa njom, vodili su vrlo lep razgovor. Dirao joj je kosu, grlio oko struka. Ustručavao se da je poljubi odmah. Ona se nije opirala, prepuštala se, međutim, primetio je da drhti, grize nokte, da uvija pertle na čizmama. Nekakva nesigurnost izlazi na videlo. Na momente je uspeo da ostvari kontakt oči-u-oči, što ga je ohrabrilo da nastavi da priča sa njom i nada se skorom poljupcu, razrešenju ove odiseje flerta, koja se kretala od književnosti ka muzici, ka svakodnevnim pričama, filmovima itd. Baš kada je pomišljao da njihov razgovor napreduje i teče u dobrom pravcu, ljudi počeše polako da izlaze iz stana, iz stana gde se skupilo čitavo društvo, njih desetak. Tako i ona odluči da krene kući. On pomisli kako je to sjajna prilika da je privije uz sebe u uskom hodniku, da joj šapne par reči i poljubi je. Plan mu se vrlo brzo izjalovio. Nije mogao da veruje da u hodniku vidi svog drugara kako je ljubi, sočno, kako je pritiska uz sebe. Plašio se da stojeći pored njih izgleda jako glupo. Još gluplje se osećao jer je sa ostalima čekao na njih dvoje, da napokon krenu. Prošao je ljutito pored njih, nadajući se da tu ljutnju niko od prisutnih ne vidi. Ostali su mu govorili da pričeka napolju, da bi svi skupa otišli u kafanu koja radi u ranim jutarnjim satima. Naposletku, svi su otišli kućama, ostali su jedino on, njegov drugar i devojka sa njim u zagrljaju. I on je želeo da ide kući, osećao se suvišan u svemu tome, razočaran, do srži ozlojeđen. Devojka ga vuče za rukav i nagovara da pođe s njima. Da vam držim sveću, pomisli on. Pravda se da je previše umoran da bi išao, da se ne oseća dobro. Nekako ga oboje nagovore da pođe sa njima. Nevoljno pristade. Dok su išli prema odredištu, njih dvoje su hodali zagrljeno. Pustio ih je da odmaknu napred, zatim se okrenuo i otišao. Ubrzao je korak da ga ne bi stigli. Nedugo zatim, zazvonio mu je mobilni telefon i on se javio. Rekao je da je umoran i da ne može više da ih prati. Pošao je na autobusku stanicu. „No need to run and hide, it's a wonderful, wonderful life…No need to hide and cry, it's a wonderful, wonderful life”, sa melanholijom je pevušio pesmu koju je čuo u stanu. Pravilo – ko prvi devojci… Važno je da je prošlo, to ga donekle smiruje. Sve prolazi, treba zaboraviti, nema svrhe ljutiti se. Zapalio je cigaretu i napravio kolut od dima. Kolutić se vrteo u vazduhu, da bi potom ubrzo izbledeo. Sedi na autobuskoj stanici. Dok čeka da dođe autobus, vadi knjigu iz džepa kaputa da prekrati vreme:

Glava joj je ležala na rukama prekrštenim na nogama. Ispred nje tekla je lokva povraćke. Šminka joj se razmazala po licu. Sedela je tako na ulazu zgrade. Samo još da prebrodi ovo krizno stanje pijanstva, pa da krene ka liftu, da stigne do vrata stana...

            Grozni osećaj u želucu. Kad bi samo mogla izbrisati ono što joj se dešavalo. Jedno po jedno piće, bez pauze. Njena najbolja prijateljica upozorava je da uspori sa pićem. Ona je ne sluša, smeje joj se i govori da ne brine, jer je ona velika devojčica. „They tried to make me go to rehab, I said, "No, no, no" “, svirala je muzika. Počela je da igra, da uvija kukovima. To je veoma zabavljalo sve prisutne. Neki dečaci su je primicali sebi, privijali se uz nju. Kako nije prestajala da pije, vrhunac večeri se bližio: popela se na sto i počela da igra. Momci su je bodrili, vikali da se skine. Bez stida, bez ikakvih moralnih kočnica, ona skine sa sebe, u ritmu muzike, bluzu, zatim polako cipele, zatim pantalone, puštajući da prvo zavodljivo padnu na pola dupeta. Mnogi su počeli da tapšu, da je dodiruju, neki su izvadili novčanice (vrlo sitne) i kačili joj o rub gaćica. I ona se svega toga seća, svog pijanog striptiza. Ne seća se kako je došla do zgrade u kojoj živi, niti koliko dugo sedi ispred. Ali, poniženje se ne može izbrisati, oseća se tako posramljeno. Tetura se do ulaznih vrata i lifta. Nekako uspeva da potrefi ključ u bravu. Otključava vrata i pada na pod. Čitava soba se vrti, vrti, vrti. Njoj je muka. U deliću svesti priseća se: „They tried to make me go to rehab, I said, "No, no, no." “ Zašto bi otišla na rehabilitaciju (rehab), bilo da je to rehabilitacija od alkohola ili od droge? Moraš biti “normalna”, da se ponašaš kao ostali, ne smeš biti drugačija u ovom svetu skrojenom od laži, moraš ih prihvatiti, jer to je recept za sreću. Verovatno zbog toga Amy ne želi na rehabilitaciju. Probudila se. Primetila je da je zaspala na podu. Teško ustane, pridržavajući se uza zid. Leže u krevet. Spavala je do kasnih popodnevnih časova. Popila je kafu, koja joj malo ublaži mamurluk. Neko vreme je ležala, zatim pokupila knjigu koja je služila kao podmetač ispod stola. Podmetnuta ispod, izravnavala je sto koji se nesigurno klimao. Otvara je. Čita:

Dosta se toga izdešavalo. Uspeli su da se napiju, dobio je telefon od neke devojke, potom su bili u nekom stanu. Iz taksija je ugledao devojku koja sedi pijana i ispovraćana pred zgradom. Nekako je došao kući, primetivši da mu je razbijen nos…

            Kakav pogled, kakav užas! Mogu li ono biti ja? I kako, kako ne mogu da se setim odakle mi razbijen nos, sa podlivom ispod levog oka? Kako mi se to dogodilo? Propitivao se, “premotavao film” više puta pred ogledalom, ali nikako da se priseti kako je uspeo da završi veče sa slomljenim nosem. Kontaktirao je i drugove sa kojima je bio, rekoše mu da je sa njim sve bilo u redu dok se nije odvezao taksijem kući. Šta se posle toga zbilo, ne znaju. Niti on. Da li ga je neko sačekao ispred zgrade? Da li je uspeo da nekako padne na svoj nos? Jedino čega se seća su klub u kojem je dobio telefon od jedne vrlo lepe devojke; odlazak sa društvom u stan gde su sedeli do jutra; poslednje čega se seća je devojka koja sedi pijana ispred zgrade, koju je zapazio vozeći se u taksiju. Posle svega, oseća se zadovoljno, nema zbog čega da žali, čak i zbog razbijenog nosa. Nešto je moralo da se žrtvuje za veče, moralo je da se plati, bar on tako smatra, za ono što je bio veseo. Svako veselje nosi neku posledicu, koja mora da se prihvati. Ništa ga neće sprečiti da se oseća dobro, čak ni mamurno popodne koje je dočekao slomljenog nosa. Košulja mu je skroz krvava. Nos mu je iskrivljen, i on pokušava da ga ispravi dirajući ga rukama, što izaziva bol. Napokon ostavlja na miru ovo bolno mesto. Neko čudno osećanje ispunjenosti, kao da je uživanje moralo da se plati bolom. Ne može sebi da dokuči to stanje radosti, neizmerne, kao da je čitav svet pod njegovim nogama. Gleda kroz prozor. Nedaleko od njegove zgrade nalazi se vašar, sastavljen od različitih vrteški, automobila na sudaranje i ostalih zabava koje donose laki zaborav u slobodno vreme radnim i časnim ljudima. Posmatra ih, kako hrle, sa decom, sa partnerima, uz šećernu vunu, ljudi jure ka zaboravu prepuštajući se zabavama vašara. Smeju se, viču, mnogi dižu ruke dok ih ringišpili bacaju u visine, dok jure kao muve oko vašarskih štandova, dok se vrte, vrte, vrte u gomilama… Na trenutak se zagleda u ringišpil. Jako mu se zavrti u glavi. Kao uzrok ove pojave on okrivi piće, mamurluk koji ga ne pušta od kako je ustao. Gledanje ringišpila i te ljudske mase izaziva mučninu. Ne želi da mu to pokvari raspoloženje. Odluči se da će malo kasnije da pozove devojku, od koje je dobio broj telefona. Još u taksiju je čuo pesmu: “Just a perfect day, you made me forget myself. I thought I was someone else, someone good…Oh it's such a perfect day, I'm glad I spent it with you. Oh such a perfect day, you just keep me hanging on, you just keep me hanging on…” Biti neko drugi? On to ne može znati, da li je on neko drugi? Da li je radost najveća upravo kada smo u stanju da zaboravimo na sebe, te mislimo da smo neko drugi? Ili on već jeste kao svi drugi, koje on može da igra, da glumi, da ih oponaša, na taj način bude neko drugi? Tako ga zabavljaju ove misaone igrarije, na koje on nema odgovor, niti želi da ga traži. Želi samo da proleću pored njega, da ga ostavljaju mirnog i spokojnog, da ništa ne očekuje, prepušten ovome danu, kojeg udiše punim plućima. Uvaljuje se u fotelju. Bilo bi dobro da pogleda onu knjigu koju je pre neki dan ukrao iz biblioteke. Baš sam pravi odmetnik, govori u sebi. Ukrasti knjigu za njega je bila poslastica, zadovoljstvo u kojem prisvajate, kao i svaki lopov, tuđe, ali, od kojeg nemate neke velike materijalne koristi, osim zadovoljenja strasti za čitanjem. Pada mu na pamet, ako bi se knjige više krale, da li bi se ljudi više unosili u čitanje? Ustaje i počinje da je traži. Posle nekog vremena nalazi je, ležala je čak ispod kreveta. Nemarno je prelistava, zadržavajući se na pojedinim rečenicama i pasusima:

 

 

Odlazak u grad, šetanje ulicama, besciljno lutanje…

[…]

U studentskom domu nikoga nema, tako joj se barem čini...

[…]

Pun je gađenja, prema sebi i drugima, alkoholna vrenja izmešala su se sa duvanskim dimom, i sa događajima koji ga tište...

[…]

Glava joj je ležala na rukama prekrštenim na nogama. Ispred nje tekla je lokva povraćke...

[…]

Nekako je došao kući, primetivši da mu je razbijen nos…

[…]

 

To mu ubrzo dosadi, jer nije imao snage da sve čita od početka do kraja, niti volje. Umoran, leže nazad u krevet. Ostavlja knjigu raširenu na stočiću, na mestu gde je navodno stao. Na knjizi stoji naslov Mikroistorije posle noćnih izlazaka.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Oda parizeru

 

O, parizeru, o mrvo mesa među otpacima!
Tako volim tvoju sadržinu i tvoj ukus!
Spašavaš me iz ralja moje potrošačke egzistencije,
O parizeru!
 
Zašto se ti zoveš Parizer kad nisi iz Pariza?
Da li u Parizu imaju boljih parizera,
o mrvo mesa međ’ sojom, međ’ salom i kožurom,
o suštino neopevana među mesnim prerađevinama!
 
Da li je mesni narezak tvoj otac,
a pašteta majka, ti jeftina uteho gladnih?
Bez tebe se ne može a tvoje je
prisustvo podrig i gorušica moja,
crevna igra gasovitih melodija!
 
Tebe voli i staro i mlado,
ti si radost vojnika u kasarni,
deteta u školi,
žena u porodilištu,
radnika na građevini,
bake i deke ispred apoteke!
 
Parizeru naša diko,
Parizeru naša priliko,
Parizeru naša politiko!
 
Rani sina parizerom
pak šalji u inostranstvo
Srbija se umiriti ne može!