Više
ne znam kome se obraćam
i da
li do nekoga dopirem
ali
znam da ako ništa drugo
moje
meso je savršena delikatesa
koja
masnim dronjcima
drži
moje reči
A
zašto si ovo, zašto nisi ono?
Zašto
nisi bolji odabir za
paštetu
kapitalizma,
zašto
si tako pametan a
nadasve
tako glup?
U
mašini se zbiti,
kulirati
dok radno vreme protiče;
da
li daju neku platu
za
jednog dobrog čuvara sira u letnjem periodu
ili
možda za farbara limunova u žuto
ili
za posmatrača dalekovoda u pustinji
i za
slična zanimanja meni tako bliska
čije
se dnevnice ne obračunavaju po tarifama zavoda za zapošljavanje
I
čitav život učio sam biti glup
a
tako pametan,
i
bio tako pametan
a tako glup!
Začini
humanizma
sjajno
su se primili na mene,
sočnog
sholastičkog bifteka
A
nisam znao
a ne
znam ni sad
kako
raditi
kako
za-raditi
a
možda će za dve, najviše tri godine
biti
bolje...
a
možda će za četiri, najviše pet godina
biti
malo bolje...
Nije
jasno moje postojanje.
A
šta ako ja ne postojim,
šta
ako ste me vi izmislili?
Da
li sam ja jedan suvišan deo,
što
se otkačen od mašine vrti
po
kući i dvorištu, po uličnim pločnicima, po šumi
dok
se na njega lepe šareni konci i vunice,
čađi,
prljavština, polen i zemlja,
pet
ambalaža, konzerve, odbačeni papir...
tog
nepodnošljivog postojanja,
tog
nepodnošljivog toka
tog
rasipanja koje gazda firme
ne
može da zgrabi
