Ustaje još sanjiv, sa troseda. Ne može potpuno da se seti prethodne večeri, mnogo toga mu prolazi kroz glavu. Odlazak u grad, šetanje ulicama, besciljno lutanje…
Tamo ga je čekalo par prijatelja, piće i potpuno prepuštanje
gradskoj šumi, sa svim zverima i zverčicama u njoj. “Some of them want to use you, some of them want to get
used by you…” brujala mu je još muzika iz lokalnog kafića. Zverinjak. On ne
osuđuje to, shvata to kao deo igre. Pitanje je da li smo dobri igrači, umemo li
igrati u ritmu muzike koju svira sudbina? I zbog toga ga ne brine mnogo
hladnoća, koju vidi u jeftinom osmehu učtivosti ili nekakvom svođenju na
prisnost, sva ta svojatanja, tapšanja po ramenu, grljenja, zavodljivi pogledi i
flertovi, što ljudi čine samo da bi nekoga koristili, ili da bi bili
iskorišćeni. On još uči kako da igra. Ta pesma koju je čuo odjednom je dobila
drugačiju notu, a sinoć su mnogi igrali i pevali uz nju, puštali je da prolazi
pored njih, a da se nisu ni malo potresli onim što ona govori. Treba li zbog
toga biti potrešen? Nikako. Bledi, sve to izbledi. Jer, treba se kretati bez
početka i kraja, u masi, neprestano se ponavljati i razobličavati. Nije ni
važno. Skuvao je kafu. Na stolu je, puši se, krug od pene na njenoj površini
kruži, i raspada se. Srkne dva, tri gutljaja. Uzima knjigu sa stola:
Izuva bolne noge iz štikala.
Odlazi u toalet, skida šminku i umiva se. Svlači sa sebe crnu haljinu. U
studentskom domu nikoga nema, tako joj se barem čini. Mnogi spavaju, a neki
verovatno i dalje provode noć...
Smatra da je veče
dobro prošlo. Plesala je, popila par pića, par momaka ju je posmatralo. Jednom
od njih dala je broj telefona. Njoj bi bilo drago kada bi je pozvao, da popiju
kafu, da razmene par reči. Ništa više. Verovatno će je i zvati. Zna da momci
žele seks. Želi i ona, ali plaši se da ne bude povređena. Svesna je da je taj strah
svuda prati. Ona toliko želi sva ta tela koja pulsiraju, naelektrisana i vrela,
ali emocije su dvosekli mač, to je u isto vreme plaši. Nemamo dovoljno
hrabrosti, svaki korak je nesiguran. Alkohol, ili možda neki opijati, daju nam
snagu da budemo hrabriji, misli. Tako slabi, u prepunoj diskoteci, svako pod
svojim staklenim zvonom. Ne može da pobegne od vlastite slabosti, svesna je
toga. U praznini buke, raspuštenih strasti, u znoju, izgovorene reči koje se ne
čuju od muzike. „Are we human or are we dancer... And
I'm on my knees looking for the answer, are we human, or are we dancer?” Još
joj pesma prolazi kroz glavu. Nismo dobri igrači, jer patimo, čuvamo se igre, nezgrapni smo. Ona nije igračica na
žici koja je uzdignuta nad ponorom. Previše se plaši, i suviše gleda u njegove
dubine. Gladna je, uzima đevrek koji nije pojela za doručak. Iz šale, vrti ga
oko prsta. Leže u krevet i pokušava da zaspi. Iz sobe pored njene čuje glasne
uzdahe i škripu kreveta. Neko je očito zaposlen. Jastuk nabija preko glave, ali
i dalje sve čuje. Poželi odjednom da bar neko leži pored nje, da je dodiruje i
ljubi. Uzdahne, na momenat joj se čini da će zaplakati. Ne želi više da spava,
niti može. Uzima knjigu sa police, počinje da čita:
Vukao se prema autobuskoj
stanici posle duge noći. Kao begunac, ostavlja za sobom ljude sa kojima se
družio, svoje drugove u piću. Pun je gađenja, prema sebi i drugima, alkoholna
vrenja izmešala su se sa duvanskim dimom, i sa događajima koji ga tište...
Kako je to mogao
da mu učini? Čitavu noć je pričao sa njom, vodili su vrlo lep razgovor. Dirao
joj je kosu, grlio oko struka. Ustručavao se da je poljubi odmah. Ona se nije
opirala, prepuštala se, međutim, primetio je da drhti, grize nokte, da uvija
pertle na čizmama. Nekakva nesigurnost izlazi na videlo. Na momente je uspeo da
ostvari kontakt oči-u-oči, što ga je ohrabrilo da nastavi da priča sa njom i
nada se skorom poljupcu, razrešenju ove odiseje flerta, koja se kretala od
književnosti ka muzici, ka svakodnevnim pričama, filmovima itd. Baš kada je
pomišljao da njihov razgovor napreduje i teče u dobrom pravcu, ljudi počeše
polako da izlaze iz stana, iz stana gde se skupilo čitavo društvo, njih desetak.
Tako i ona odluči da krene kući. On pomisli kako je to sjajna prilika da je
privije uz sebe u uskom hodniku, da joj šapne par reči i poljubi je. Plan mu se
vrlo brzo izjalovio. Nije mogao da veruje da u hodniku vidi svog drugara kako
je ljubi, sočno, kako je pritiska uz sebe. Plašio se da stojeći pored njih
izgleda jako glupo. Još gluplje se osećao jer je sa ostalima čekao na njih
dvoje, da napokon krenu. Prošao je ljutito pored njih, nadajući se da tu
ljutnju niko od prisutnih ne vidi. Ostali su mu govorili da pričeka napolju, da
bi svi skupa otišli u kafanu koja radi u ranim jutarnjim satima. Naposletku,
svi su otišli kućama, ostali su jedino on, njegov drugar i devojka sa njim u
zagrljaju. I on je želeo da ide kući, osećao se suvišan u svemu tome, razočaran,
do srži ozlojeđen. Devojka ga vuče za rukav i nagovara da pođe s njima. Da vam
držim sveću, pomisli on. Pravda se da je previše umoran da bi išao, da se ne
oseća dobro. Nekako ga oboje nagovore da pođe sa njima. Nevoljno pristade. Dok
su išli prema odredištu, njih dvoje su hodali zagrljeno. Pustio ih je da
odmaknu napred, zatim se okrenuo i otišao. Ubrzao je korak da ga ne bi stigli. Nedugo
zatim, zazvonio mu je mobilni telefon i on se javio. Rekao je da je umoran i da
ne može više da ih prati. Pošao je na autobusku stanicu. „No need to run and hide, it's a wonderful, wonderful life…No need to
hide and cry, it's a wonderful, wonderful life”, sa melanholijom je pevušio
pesmu koju je čuo u stanu. Pravilo – ko prvi devojci… Važno je da je prošlo, to
ga donekle smiruje. Sve prolazi, treba zaboraviti, nema svrhe ljutiti se.
Zapalio je cigaretu i napravio kolut od dima. Kolutić se vrteo u vazduhu, da bi
potom ubrzo izbledeo. Sedi na autobuskoj stanici. Dok čeka da dođe autobus, vadi knjigu iz džepa
kaputa da prekrati vreme:
Glava joj je ležala na
rukama prekrštenim na nogama. Ispred nje tekla je lokva povraćke. Šminka joj se
razmazala po licu. Sedela je tako na ulazu zgrade. Samo još da prebrodi ovo
krizno stanje pijanstva, pa da krene ka liftu, da stigne do vrata stana...
Grozni
osećaj u želucu. Kad bi samo mogla izbrisati ono što joj se dešavalo. Jedno po
jedno piće, bez pauze. Njena najbolja prijateljica upozorava je da uspori sa
pićem. Ona je ne sluša, smeje joj se i govori da ne brine, jer je ona velika
devojčica. „They tried to make me go
to rehab, I said, "No, no, no" “, svirala je muzika. Počela je da
igra, da uvija kukovima. To je veoma zabavljalo sve prisutne. Neki dečaci su je
primicali sebi, privijali se uz nju. Kako nije prestajala da pije, vrhunac
večeri se bližio: popela se na sto i počela da igra. Momci su je bodrili,
vikali da se skine. Bez stida, bez ikakvih moralnih kočnica, ona skine sa sebe,
u ritmu muzike, bluzu, zatim polako cipele, zatim pantalone, puštajući da prvo
zavodljivo padnu na pola dupeta. Mnogi su počeli da tapšu, da je dodiruju, neki
su izvadili novčanice (vrlo sitne) i kačili joj o rub gaćica. I ona se svega
toga seća, svog pijanog striptiza. Ne seća se kako je došla do zgrade u kojoj
živi, niti koliko dugo sedi ispred. Ali, poniženje se ne može izbrisati, oseća se tako
posramljeno. Tetura se do ulaznih vrata i lifta. Nekako uspeva da potrefi ključ
u bravu. Otključava vrata i pada na pod. Čitava soba se vrti, vrti, vrti. Njoj
je muka. U deliću svesti priseća se: „They tried to make me go
to rehab, I said, "No, no, no." “ Zašto bi otišla na rehabilitaciju
(rehab), bilo da je to rehabilitacija od alkohola ili od droge? Moraš biti
“normalna”, da se ponašaš kao ostali, ne smeš biti drugačija u ovom svetu
skrojenom od laži, moraš ih prihvatiti, jer to je recept za sreću. Verovatno
zbog toga Amy ne želi na rehabilitaciju. Probudila se. Primetila je da je
zaspala na podu. Teško ustane, pridržavajući se uza zid. Leže u krevet. Spavala
je do kasnih popodnevnih časova. Popila je kafu, koja joj malo ublaži mamurluk.
Neko vreme je ležala, zatim pokupila knjigu koja je služila kao podmetač ispod
stola. Podmetnuta ispod, izravnavala je sto koji se nesigurno klimao. Otvara
je. Čita:
Dosta se toga izdešavalo.
Uspeli su da se napiju, dobio je telefon od neke devojke, potom su bili u nekom
stanu. Iz taksija je ugledao devojku koja sedi pijana i ispovraćana pred
zgradom. Nekako je došao kući, primetivši da mu je razbijen nos…
Kakav pogled, kakav
užas! Mogu li ono biti ja? I kako, kako ne mogu da se setim odakle mi razbijen
nos, sa podlivom ispod levog oka? Kako mi se to dogodilo? Propitivao se,
“premotavao film” više puta pred ogledalom, ali nikako da se priseti kako je
uspeo da završi veče sa slomljenim nosem. Kontaktirao je i drugove sa kojima je
bio, rekoše mu da je sa njim sve bilo u redu dok se nije odvezao taksijem kući.
Šta se posle toga zbilo, ne znaju. Niti on. Da li ga je neko sačekao ispred
zgrade? Da li je uspeo da nekako padne na svoj nos? Jedino čega se seća su klub
u kojem je dobio telefon od jedne vrlo lepe devojke; odlazak sa društvom u stan
gde su sedeli do jutra; poslednje čega se seća je devojka koja sedi pijana
ispred zgrade, koju je zapazio vozeći se u taksiju. Posle svega, oseća se
zadovoljno, nema zbog čega da žali, čak i zbog razbijenog nosa. Nešto je moralo
da se žrtvuje za veče, moralo je da se plati, bar on tako smatra, za ono što je
bio veseo. Svako veselje nosi neku posledicu, koja mora da se prihvati. Ništa
ga neće sprečiti da se oseća dobro, čak ni mamurno popodne koje je dočekao
slomljenog nosa. Košulja mu je skroz krvava. Nos mu je iskrivljen, i on
pokušava da ga ispravi dirajući ga rukama, što izaziva bol. Napokon ostavlja na
miru ovo bolno mesto. Neko čudno osećanje ispunjenosti, kao da je uživanje
moralo da se plati bolom. Ne može sebi da dokuči to stanje radosti, neizmerne,
kao da je čitav svet pod njegovim nogama. Gleda kroz prozor. Nedaleko od
njegove zgrade nalazi se vašar, sastavljen od različitih vrteški, automobila na
sudaranje i ostalih zabava koje donose laki zaborav u slobodno vreme radnim i
časnim ljudima. Posmatra ih, kako hrle, sa decom, sa partnerima, uz šećernu
vunu, ljudi jure ka zaboravu prepuštajući se zabavama vašara. Smeju se, viču,
mnogi dižu ruke dok ih ringišpili bacaju u visine, dok jure kao muve oko
vašarskih štandova, dok se vrte, vrte, vrte u gomilama… Na trenutak se zagleda
u ringišpil. Jako mu se zavrti u glavi. Kao uzrok ove pojave on okrivi piće,
mamurluk koji ga ne pušta od kako je ustao. Gledanje ringišpila i te ljudske
mase izaziva mučninu. Ne želi da mu to pokvari raspoloženje. Odluči se da će
malo kasnije da pozove devojku, od koje je dobio broj telefona. Još u taksiju je
čuo pesmu: “Just a perfect day, you made me
forget myself. I thought I was someone else, someone good…Oh it's such a
perfect day, I'm glad I spent it with you. Oh such a perfect day, you just keep
me hanging on, you just keep me hanging on…” Biti neko drugi? On to ne može
znati, da li je on neko drugi? Da li je radost najveća upravo kada smo u stanju
da zaboravimo na sebe, te mislimo da smo neko drugi? Ili on već jeste kao svi
drugi, koje on može da igra, da glumi, da ih oponaša, na taj način bude neko
drugi? Tako ga zabavljaju ove misaone igrarije, na koje on nema odgovor, niti
želi da ga traži. Želi samo da proleću pored njega, da ga ostavljaju mirnog i
spokojnog, da ništa ne očekuje, prepušten ovome danu, kojeg udiše punim
plućima. Uvaljuje se u fotelju. Bilo bi dobro da pogleda onu knjigu koju je pre
neki dan ukrao iz biblioteke. Baš sam pravi odmetnik, govori u sebi. Ukrasti
knjigu za njega je bila poslastica, zadovoljstvo u kojem prisvajate, kao i
svaki lopov, tuđe, ali, od kojeg nemate neke velike materijalne koristi, osim
zadovoljenja strasti za čitanjem. Pada mu na pamet, ako bi se knjige više
krale, da li bi se ljudi više unosili u čitanje? Ustaje i počinje da je traži.
Posle nekog vremena nalazi je, ležala je čak ispod kreveta. Nemarno je
prelistava, zadržavajući se na pojedinim rečenicama i pasusima:
Odlazak u grad, šetanje ulicama, besciljno lutanje…
[…]
U studentskom domu nikoga
nema, tako joj se barem čini...
[…]
Pun je gađenja, prema sebi i
drugima, alkoholna vrenja izmešala su se sa duvanskim dimom, i sa događajima
koji ga tište...
[…]
Glava joj je ležala na
rukama prekrštenim na nogama. Ispred nje tekla je lokva povraćke...
[…]
Nekako je došao kući, primetivši
da mu je razbijen nos…
[…]
To mu ubrzo dosadi, jer nije imao snage da sve čita od početka do kraja,
niti volje. Umoran, leže nazad u krevet. Ostavlja knjigu raširenu na stočiću,
na mestu gde je navodno stao. Na knjizi stoji naslov Mikroistorije posle
noćnih izlazaka.
